Почетна

Живот међу стативама проведен


У времену у ком је спорт већ увелико постао индустрија, безмало је немогуће замислити да је ономад исти тај спорт привлачио и људе који су се њиме бавили из пуке љубави. Један од таквих је и дугогодишњи голман ФК „Војводине“ и још неколико фудбалских клубова, сада већ „пензионисани“ Милован Павловић – Павика.
Своју голманску каријеру почео је у „Војводини“ 1964, након чега је бранио у „Кабелу“, те „Пролетеру“ и „Слоги“ из Добоја, „Татри“ из Кисача и новосадском „Железничару“, где је и „окачио рукавице о клин“, 1989. године, након две и по деценије професионалног живота међу стативама. Упоредо с тим, за разлику од највећег дела његових фудбалских колега, догурао је и до титуле магистра техничких наука, а иза себе има и две објављене књиге из струке. – Истина је да фудбалере не бије глас да су претерано интелигентни и образовани, али ја нисам желео да будем такав. Увек сам желео да напредујем, како у спорту, тако и у науци. У крајњој линији, и спорт и наука су ми помогли да се формирам као личност. Нажалост, данашњи фудбалери потпуно занемарују своје образовање, а јавна је тајна да многи од њих завршавају школе преко везе, само да би имали било какву диплому – прича овај новосадски голман.

Витрина пуна пехара


У својој фудбалској каријери постигао је, како каже, бројне успехе и сви су му подједнако драги, а витрина му је и данас пуна пехара, диплома и одликовања које је на теренима „извојевао“. – Драги су ми сви трофеји које сам добио, али мислим да бих ипак могао да издвојим онај који ми је припао као најбољем голману Прве лиге младих нада, који ми је доделила ФК „Војводина“ 1968. године. За спортисту, а верујем и за сваког
другог човека, много значи то када неко препозна његов рад, таленат и квалитет и када то награди. То ми је заправо била и једина сатисфакција од бављења спортом, јер се спорт некада и играо из љубави, поготово када је реч о фудбалу. Данас је све индустрија. А онда највећем делу наших фудбалера није ни падало на памет да напуштају своју земљу, како би заиграли за велике светске фудбалске клубове, јер тамо нису могли добити ништа више од овога овде. Играло се у домовини, и за домовину. Сада се игра за новац, а у свему томе све је мање спорта – прича Павловић, који ни сам, како каже, никада није имао амбицију да заигра у великим клубовима. – Верујем да сам имао прилике, али ме то и није толико занимало. Уосталом, ја сам се у животу увек водио оном девизом „боље бити први у селу, него последњи у граду“, тако да ми је најважније било да играм, а не то где ћу играти. Био сам свестан тога да у тадашњој „Војводини“ нисам могао да будем стандардни први голман, будући да је тај клуб увек имао изврсне голмане. Зато сам радије бирао мање клубове, у којима сам могао да будем стандардан и да се докажем. Јер, бити голман има своју посебну драж. Знам да се за голмане често
говори да су „луди“, али управо то је оно што мене у томе привлачи. На тој позицији треба имати храбрости да идете главом тамо где неко не би поставио ни ногу. Додатни је мотив и то што се голманске грешке не опраштају и дуго се памте. Са друге стране, за готово сваку интервенцију, сваки пут када ухвати лопту, а да не говорим о некаквој јако доброј одбрани, голман добије овације и аплаузе са трибина. А то је заиста предиван осећај – прича Павловић.
Спорта се, каже, још увек није одрекао, као ни трофеја које му је исти тај спорт донео. Са пријатељима редовно игра мали фудбал на Сајмишту, али не више као голман. – Мислим да ипак нисам више у тим годинама да се бацам по бетону. Довољно ми је да је лопта ту. Нажалост, то је углавном једини начин на који ме фудбал занима, ако не рачунамо гледање европских утакмица. Наш фудбал је одавно изгубио сваку драж, а о одлажењу на стадион да и не говорим. Мене је, кад сам био дете, отац у кравати водио на утакмице, и знали смо обојица да нам се тамо ништа лоше не може десити – закључује Павловић, листајући странице личне историје пред нама.
Д.Д.
фото: А. Камаси

– Нормално је да сваки голман у својој каријери бар понекад направи неки кикс, тако да сам их имао и ја, али не превише. Онај који сам до дана данашњег упамтио десио се док сам био у „Кабелу“, на једној утакмици на којој сам наступао за покрајинску репрезентацију. Не сећам се више ни против кога смо играли, али знам да је било пред крај утакмице и да смо водили са три према нула. Мени је један саиграч вратио лопту са неких
двадесетак метара. Лопта је била спора и док сам је чекао већ сам гледао коме ћу је добацити. Међутим, у тој лежерности нисам се довољно сагао и лопта ми је једноставно прошла кроз руке. На крају смо добили са три према један, али ми је и данас криво када се сетим такве грешке.
Пренето са линка. Видео прилози су снимљени октобра 2015. у Багрдану.

Познати багрданци: Милован Павловић Павика (1. део)

Познати багрданци: Милован Павловић Павика (2. део)

http://4.bp.blogspot.com/-K8dZpfINdO0/VhkpxS14QMI/AAAAAAAAFp0/k-81FF0gtsw/s640/pavika-kolaz_AutoCollage_29_Images.jpg

Милован Павловић Павика - фото албум